НАШИ СРПСКИ ГОСТИ НА ТЕМЕЉИМА БАЗИЛИКЕ ИЗ 9. ВЕКА

У понедељак, 30. септембра 2024. године Антон Хрнко, оснивач фондације ПРО ПАТРИА, Даниела Суха, председница удружења грађана ЋИРИЛОМЕТОДИАДА, и амбасадор Маријан Серватка дочекали су оца Милоша Весина из Српске православне богословске школе Светог Саве у Либертвилу (САД). Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој, који је заједно са младим уметницима и певачима из Србије дошао да ода почаст Св. Кирилу, Св. Методију и Св. Горазду код њиховог споменика и истовремено учествују у креативној ликовној радионици.

Након полагања цвећа на споменик, отац Милош и присутни су са поштовањем отпевали тропар светим просветитељима Кирилу и Методију.

Потом је присутнима говорио историчар Антон Хрнко:

Братислава је стари град који је овде био још у бронзаном добу. Око 100 година пре Христа, Келти су на овом месту подигли велики град, који није имао слично у средњој Европи. Најближе је било у Корутанску па у Дакији. Овај град је био ограђен зидинама. Келте су потиснули Римљани и Германи. Римљани нису дозволили Германима да овде граде никаква утврђења. После Келта овде су дошли Словени, Словенци, наши преци, који су овде подигли велику тврђаву. И на овој тврђави подигли су једну од првих хришћанских цркава која је била овде, на овом месту. Ружичасти камен означава место првобитне цркве. Пошто се овде градила тврђава, узели су одатле уклоњен камен за његову изградњу, па је сачуван само њен западни део. Постоји могућност да је црква подигнута пре доласка Св. Кирила и Методија, око 850 – 860 године.
Врло је вероватно да је у овој цркви проповедао и св. Кирил и Методије,, јер се тада Дунав могао прећи само на два места, у Братислави и у Девини. Бели камен је из периода 11. века kaда је на овом месту подигнута црква Св.Салвадора. Овде је било седиште Братиславског капитоле, који се потом преселио у Подхрадие, где је катедрала Св. Мартина. На овом месту одлучили смо да саградимо цркву посвећену Светим Кирилу и Методију и Горазду. Зашто и Горазду? Када је умирао Св. Метод, поставио је Горазда за свог наследника, рекавши да је он слободан син ваше земље, односно домаћи следбеник ћирило-методиске мисије. У близини Нитре постоји село које се још од средњег века зове Гораждов, па се може претпоставити да је то место одакле потиче.
Када шетамо по Словачкој, разликујемо католичку и протестантску цркву. На протестантским црквама је једноставан крст, а на свим католичким црквама је двоструки крст. Ово је симбол Словачке и веза са ћирилометодиском традицијом.

Отац Милош је изјавио:

Налазећи се на једном оваквом месту које је јединствено, поготову испред ових трагова древног хришћанског храма из половине 9. века, не можемо мисију свете браће, Ћирила и Методија, а потом и њихових ученика, Горазда, Климента, Наума, Ангеларија и Саве, тзв. Седмочисленика, у потпуности да сагледамо без увида у улогу пре свега културолошку, верску, просветну коју је у томе заправо имала Византија. Покрштавање Словена уопште није био резултат неке исхитрене одлуке, да се иде на позив кнеза Растислава, већ је то био плод једне дуге припреме која се годинама припремала у главама два најбоља школска друга. То су били Константин, потоњи Кирило и патријарх цариградски Фотије. Обојица су били професори на најстаријем европском универзитету који је у Константинопољу, што се на Западу, нажалост, не помиње. У њиховим душама сазревала је та мисао и онда, некако историјска, а заправо по Божијем плану коинциденција (по Божијем плану ништа се не дешава случајно, него онда када дође време за то), онда када је уследио позив кнеза Растислава, они су већ били спремни. Зашто?! Зато што је већ почетак био припремљен. Шта је требало онда урадити?! Превести књиге, Свето писмо. Ми знамо да су и Ћирило и Методије са собом донели, као и њихови ученици, чак и дела светих отаца, најзначајнија дела хришћанских књижевника, великих јерарха – Григорија Богослова, великог Јована Златоустог јер то је златни период хришћанске књижевности и наравно, оно што је најважније, преведену Литургију на словенски језик. Како смо то чули у катедрали у Трнави од наше дивне Данијеле, они су били приморани да бране своју мисију и рад у Риму и када су тамо добили дозволу да могу да служе на том језику који је, не заборавите, био потпуно изопштен из породице тзв. великих, светих језика. Од тада до дана данашњег словенски језици су стекли своје право, а пре свега као инструмент ширења Христове речи и онога што је најдубље – траг те речи, а то је ширење мира, љубави, разумевања и добре воље. Пре свега, међу нама, међу словенским народима, по систему концентричних кругова и даље, а колико то даље иде не зависи само од нас, већ од света у коме живимо, али на нама је барем као следбеницима светих Ћирила и Методија, на нама као Словенима и нашом браћом и сестрама Словацима и осталим словенским народима, да се увек сећамо те јединствене мисије и, на крају, али не и последње, не смемо заборавити да оно што су урадили Ћирило и Методије, а потом и њихови ученици је први прави пример у новијем времену, оно што савремена социологија назива инкултурација. То је једноставно продор једне потпуно нове идеје и облачење у оно на шта су они наишли водећи кроз све словенске земље. Они нису уништавали традицију на коју су наилазили, него су тој традицији давали хришћански смисао и хришћанску пуноћу.